Novogodišnji praznici u Španiji

Dani uoči dočeka Nove godine su pravo vreme za slavlje i radosti. Početak novog godišnjeg ciklusa. Za mnoge novi početak, sa kojim ostavljaju sve brige i tuge u prošloj godini. Različite kulture imaju svoje specifičnosti u dočeku nove, nastupajuće godine. Tradicije i običaji posebni su za svaku regiju, zemlju i narod. Kao i u većini drugih zemalja, početak decembra meseca obeležava se kićenjem gradskih ulica, izloga, restorana, kafea, i kuća, koji će upriličiti prazničnu atmosferu i doneti osmehe stanovnicima gradova. Osećaj da Nova Godina stiže, čini da ljudi vedrije gledaju na svet oko sebe. Španija i temperamentni Španci, imaju više značajnih dana pre Novogodišnje noći ali i nakon nje.

Važan dan je 22. DECEMBAR, DAN NAJVEĆE LUTRIJE ŠPANIJE, koji datira još od 1763. kada ga je proglasio Carlos III. Svake godine se ova lutrija održava istog dana, jer je vredna kao simbolički momenat utvrdjivanja proslava Nove Godine u Španskom narodu.

24. DECEMBAR JE DAN NAZVAN “NOCHEBUENA”, ILI BOŽIĆNO VEČE. Uz bogat meni, Španci proslavljaju ovaj dan. U zavisnosti od regiona, smenjuju se glavna jela na trpezi, ali najpoznatije jelo koje se sprema na ovaj dan je pečenje, i to jagnjeće ili praseće (Castilla León, Castilla la Mancha, i u Madridu), ćuretina ili pečena patka (Andalusia), morski plodovi u velikim količinama (u priobalju). Od dezerta, često spremaju slatkiše koji su poreklom Arapski, od meda, jaja i badema, i piju piće cava, špansko penušavo vino.

25. DECEMBAR JE DAN BOŽIĆA, NAZVAN “NAVIDAD”, koji se slavi tradicionalno kao i u većini zemalja na svetu. Slavlje se nastavlja od predjašnjeg dana.

Špancima, kao i svim drugim ljudima sveta, DOČEK NOVE GODINE predstavlja pravu radost. Okupljaju se porodice, prijatelji i u pesmi i veselju dočekuju ponoć zajedno. Nova godina na Španskom jeziku kaže se „NOCHEVIEJA“, u kojoj svi građani očekuju spektakularni vatromet u ponoć. Još od davnih vremena, priređuju vatromete u čast dolaska Nove godine, uz pravljenje velike buke! Prema starim verovanjima, buka i vatra teraju zle duhove, i donose radost i dobru sreću.

Običaj koji je vezan za Špance je da u Novogodišnjoj noći dok otkucava ponoć, pojedu 12 ZRNA GROŽĐA, koje će doneti sreću za svih 12 meseci u narednoj godini. Veruje se da će nova godina biti srećna i uspešna za svakoga ko uspe da pojede svih dvanaest zrna u toku poslednjih 12 sekundi stare godine. Ovaj običaj vuče korene iz 1909. godine, kada su alikantinski vinogradari, kako bi spasli od propadanja i prodali veliki višak grožđa koje je te godine izuzetno dobro rodilo, izmislili ovaj običaj, prema hronikama iz tog vremena. Najpoznatije grožđe koje se jede uoči ponoći je Vinalopé, upravo iz Alikantea. 

Kako je vreme prolazilo, običaj se nadograđivao drugim, manje više izmišljenim ritualima, koji su se prenosili od usta do usta, a sve u cilju da se prizove sreća, ljubav, zdravlje. Tako na primer, novogodišnje noći treba obući nov donji veš - ako se priželjkuje ljubav, onda treba nositi crveni donji veš, ako se želi novac, onda donji veš treba da bude žute boje. 

Takođe se veruje da za tu noć treba dobro očistiti kuću i izbaciti sve staro, a takođe da treba nazdraviti sa zlatnim prstenom u čaši i na jednoj nozi. Piće te noći mora biti penušavo vino, jer se veruje da mehurići koji se stvaraju pri sipanju su mehurići sreće. Takođe neki bacaju čašu vode kroz prozor, jer se veruje da time udaljavaju i odstranjuju tugu i nesreću od sebe i svog doma. Međutim, najukorenjeniji i najpraktikovaniji običaj koji se praktikuje u noči novogodišnjeg dočeka su dvanaest zrna grožđa. Broj dvanaest je izabran zbog dvanaest meseci koje ima godina, svaki otkucaj i svako zrno za po jedan mesec u godini. Širom Španije ponoć se obično dočekuje na trgovima i ulicama i uz zvona crkvi i vatromet, sugradjani čestitaju jedni drugima dolazak Nove Godine, i raduju se trenutku! U Madridu, tradicionalno se okupljaju u ponoć na trgu Puerta del sol, u Barseloni je to nekad bio trg Plaza Katalunja, a sada je Tore Agbar (Žan Nuvel). U drugim gradovima takođe su glavni trgovi mesta gde se ljudi sakupljaju kako bi zajedno pojeli zrna gržđa i čestitali jedni drugima novu godinu. Neki proizvođači su u ovom običaju videli izuzetnu priliku za dobar poslovni potez, te se počev od 2000. godine mogu kupiti konzervice sa 12 oljuštenih zrna grožđa bez semenki.

Takodje je običaj pojesti ČOKOLADU SA KEKSOM, ili čokoladne kolačiće, u ranu zoru prvog jutra Nove godine koja će sa puno slasti završiti celonoćno slavlje.

Još jedan važan datum vezan je za 6. Januar Nove godine - Dan Tri Kralja - "Los Reyes Magos". Sveta tri kralja, nazvani još Biblijski magi, sveta tri cara ili sveta tri mudraca, bili su neobični stranci koji su, prema hrišćanskom predanju, došli iz daleka pokloniti se novorođenčetu Isusu. Njihova imena su Baltazar, Melkior i Gaspar. Prema Evanđelju po Mateju, došli su s istoka u Jerusalim, da se poklone Isusu. Pratili su zvezdu repaticu, betlehemsku zvezdu. U Jerusalimu, ih je primio kralj Herod, koji ih je želeo prevariti, s ciljem da mu kažu, gde se Isus rodio, tako da ga može ubiti. Kada su pronašli Isusa, darovali su mu tri dara: tamjan (kao Bogu), zlato (kao kralju) i plemenitu mast, smirnu (kao čoveku). Potom im Bog zapovedi, da se ne vraćaju Herodu i vrate se drugim putem u svoju zemlju. Tri kralja su predstavnici poganskih naroda, koje je Bog pozvao u svoje kraljevstvo, time što im je javio rođenje Spasitelja. Poslije smrti tri kralja njihove relikvije su odnešene u Carigrad, nakon što ih je pronašla Sv. Jelena, a odande su kasnije otišle u Milano, a zatim i u Keln u nemačku katedralu, gde su i danas. Melkior je zaštitnik putnika i Svetskog dana mladih, a Baltazar obolelih od epilepsije. Praznik se slavi 6. januara, u pitanju je katolički praznik i neradni dan. Praznikom Bogojavljenja ili Tri kralja zaključuje se središnji skup božićnih običaja.U Španiji, svaki od mudraca predstavlja po jedan continent - Evropu Melchior, Aziju Gaspar i Afriku Baltazar.

Dan pre toga, 5.januara, održava se parada o dolasku Tri Kralja, i stanovnici gradova izlaze na trgove i ulice gde učestvuju u slavlju povodom dolaska Gaspara, Melkiora i Baltazara u njihov grad! Najveća parada održava se u Barseloni, gde Tri kralja dolaze brodom do obale gde ih dočekuje radosno stanovništvo i gradonačelnik Barselone i kočijama odlaze do centralne arene Olimpijskog stadiona, i na tom putu deci dele slatkiše i bombone. U noći 5.januara, deca svoje cipelice ostavljaju na terasama, prozorskom simsu ili na vidljivom mestu u kući, da bi im Gaspar, Melkior i Baltazar u toj noći ostavili poklone. 6. Januara se tradicionalno sprema dezert koji se zove “Roscón de los Reyes”, veliki kolač u obliku prstena ukrašen sa kandiranim voćem, simbolično predstavljajući prsten sa rubinima i safirima koji je ukrašavao odore od Tri Kralja, Gaspara, Melkiora i Baltazara. Negde unutar kolača je iznenađenje, i ko ga od ukućana pronađe postaje krunisan Kralj ili Kraljica tog presvetog dana.

Sun Escape destinacije

Head for the sun this winter

Sejšeli:

Prosečna temperatura u decembru: 27°C
Prosečna količina padavina u decembru: 281mm
Prosečan broj sunčanih sati u decembru: 12 hrs

Republika Sejšeli je ostrvska zemlja razgranatog arhipelaga od 115 ostrva u Indijskom okeanu, udaljena oko 1.500 kilometara istočno od kopna Afrike i severoistočno od ostrva Madagaskar. Sejšeli, s procenjenih 84.000 stanovnika, ima najmanji broj stanovnika od svih afričkih država. Sejšeli - ime koje asocira na rajsku lepotu, poznato je širom sveta upravo po tome što lici na ’’zemaljsku bajku’’,pocev od zelenih vrhova, preko prašuma, do plaža posutih peskom mekim poput pudera uokvirenih granitnim stenama gde su jedine stope upravo vaše. Dugo smatrano kao ekskluzivno odmaralište bogatih i poznatih, ovaj raj na zemlji sada postaje dostupan sve vecem broju putnika koji žele da dožive ostvarenje sna o ’’putovanju svog života’’ Narodna muzika sadrži više različitih uticaja i moda, uključujući evropske "contredanse", polku i mazurku, francuski folk i pop, Sega sa Mauricijusa i Réunion, taarab, soukous i druge pan-afričke žanrove, polinezijske i indijske muzike. Ostrva uživaju u blagodetima tropske klime tokom cele godine i sva se, osim najudaljenijih i nenaseljenih, nalaze daleko van pojasa ciklona tako da nema ekstremnih vremenskih prilika. Na Sejšelima vlada tropska klima sa dva godišnja doba. Od novembra do aprila je visoka sezona sa prosečnom trmperaturom između 25 – 33C. Period monsuna sa severozapada traje od maja do oktobra ali se temperatura zadržava od 22 – 29C. Sejšeli su van ciklonskog pojasa i jaki orkani i vremenske katastrofe su vrlo retke.

Viza se dobija na aerodromu, izlazna taksa koja se plaća na izlazu iznosi 40$, Sejšeli su zemlja večitog sunca gde harmonija predstavlja način života.

Tropski izolovani arhipelag koga čini preko 100 ostrva sa prostranim egzotičnim plažama, belim peskom, palmama i tirkiznim okeanom. Sejšeli leže stotinama kilometara daleko od Afrike u zapadnom delu Indijskog okeana.  Očaravajuća priroda, koralni grebeni, apsolutna tišina bez tračka buke, bez malarije, i opasnih životinja. Veliki broj plaža je totalno ocepljen od ljudi, skroz su puste, ali često i nepristupačne.  Tokom čitave godine temperatura je idealna za zabavu na vodi i u vodi. Ronjenje je jako popularno. Moguće je i iznajmljivanje čamaca i razgledanje ostrva u sopstvenoj režiji.

Službeni jezici su sejšelski kreolski, engleski i francuski. Kreolski najviše podseća na francuski što se vidi iz najprostijih izraza: bonzour (dobar dan), orevwar (doviđenja).

Ukoliko na Sejšele dolazite avionom, direktno slećete na glavno ostrvo koje nosi ime Mahe, koje okuplja 90% stanovništva i na kojem ćete naći najbolju ponudu hotela. Turisti najčešće odluče da se ovde stacioniraju, i odavde organizuju dalje akcije. Saobraćaj normalno funkcioniše, iako u glavnom gradu postoji samo jedan semafor. Vozi se po britanskim pravilima – levom stranom trake. Na ostrvu Mahe smešten je i glavni grad Viktorija, jedna od najmanjih prestonica na svetu sa svega 25.000 stanovnika. Tu se nalazi i odlična pijaca sa velikim izborom egzotičnog voća, povrća, začina, i naravno ribe čiji se mirisi razležu na sve strane. Vizuelno jako primamljivo, ali i neprijatno za osetljivo čulo mirisa. Simbol ovog minijaturnog grada je l’horloge, umanjena kopija Londonskog Big Bena, ujedno i sećanje na britansko kolonijalno doba. Oko njega se niže par zgrada, pošta, banke i botanička bašta, velika turistička atrakcija. Gradom dominiraju drvene kućice koloristično dekorisane. Poslednjih godina ulice su malo modernizovane, ali grad je i dalje daleko od urabanog i atraktivnog. Od istorijskih vrednosti tu su Nacionalni muzej u kojem se možete sresti sa istorijom Sejšela, i Prirodno istorijski muzej u kojem ćete videti koje su sve životinje naseljavale i danas još uvek naseljavaju ostrvo.

Na Sejšelima ćete sresti i endemičnu biljku coco de mer, jedinstvenu vrstu palme čiji zreli plodovi dosežu do 25 kg. Nazivaju je i double coconut i može se naći na svega dva ostrva, Praslin i Curieuse.

Praslin je drugo po veličini ostrvo. Od ostrva Mahe potrebno je oko 20 minuta letom ili sat vremena brodom. Na ovom ostrvu se nalazi Anse Lazio, jedna od najlepših plaža na svetu. U samom jezgru ostrva je Vallée de Mai, parče prirode pod zaštitom UNESCO. Poznato je i po endemičnim pticama Bulbul i tamnom papagaju.

La Dique je ostrvo koje se najčešće fotografiše. Ovde se još uvek oseća kolonijalni duh u starim kolibama na plantažama. Do ovog ostrva se dolazi jedino preko Praslina, feribotom za oko pola sata, iznajmljenim luksuznim helikopterom, biciklom, ili kolima koje vuku volovi. Automobila gotovo da nema. Ostrvo je poznato po stenama neverovatnih oblika. Idealno je za one koji bi da ne rade apsolutno ništa već žele da se izležavaju na divljim plažama tropske harmonije.

Do ostrva Silhouette potrebno je oko 20 minuta vožnje helikopterom od ostrva Mahe. Gledano iz ptičije perspektive ovim ostrvom dominira Morne Dauban, brdo od 750 m. Ostrvo je idealno za lagane šetnje kroz tropske šume i razgledanje drevnih kreolskih kućica, plantaža kafe i avokada.

Denis je koralno ostrvo 80 km od ostrva Mahe. Idealno je za ronjenje jer u svojim dubinama krije najrazličitije vrste ribe. Obala je prilično stenovita, a u pesku pojedinih plaža kornjače polažu svoja jaja.

Bird Island je najsevernije ostrvo, raj za ljubitelje ptica. Od maja do oktobra, u periodu kada se izležu jaja, predstavlja pravu atrakciju. Na ovom ostrvcu svoje utočište našla je i Esmeralda, najstarija i najtamnija kornjača na svetu. Na ostrvu je smešten samo jedan hotel i izvan njega ne živi gotovo niko. Upravo zbog toga, ptice se uopšte ne plaše ljudi.

Ostala ostrva su znatno manja i uglavnom preovlađuju korali. Jako su primamljiva za ronioce. Kristalno more nudi najrazličitije vrste kojima raspolaže Indijski okean od kitnjastih papagaj i leptir riba do tuna i ajkula. Uz malo sreće naići ćete i na morske kornjače. Tu se sreću i zanimljivi ostaci brodova. Danas su potpuno obrasli i udomljavaju veliki broj morskih stanovnika.

Kuhinja: Riba je osnova svega. Na Sejšelima se kombinuje hrana iz raznih krajeva sveta. Iz Indije su pokupili razne vrste karija od onih eksplozivno ljutih do nešto blažih često sa aromom kokosovog mleka. Iz Kine stiže pirinač i sve od pirinča, iz Francuske mirisni sosovi i začini. Svi ovi sastojci kombinuju se sa ribom iz Indijskog okeana i najrazličitijim tropskim voćem i povrćem.

VIZA: Viza nije potrebna.

HOTEL: http://www.tripadvisor.com/Hotels-g297798-Mahe_Island-Hotels.html CONSTANCE HOTELS & RESORTS

AVIO: ETIHAD OD 826EUR

Kanarska ostrva: 

Prosečna temperatura u decembru: 24°C
Prosečna količina padavina u decembru: 11mm
Prosečan broj sunčanih sati u decembru: 7 hrs

Ova grupa ostrva uživa izuzetnu klimu, konstantnih blagih temperatura tokom čitave godine i prelepim plažama od finog peska. Na Kanarskim ostrvima vlada večito proleće. Temperature među sezonama variraju za nekih 6 °C, dok su mesečne temperature u proseku od 18 do 24 stepena. To znači da su uslovi tokom čitave godine pogodni za kupanje. Usled svoje geografske pozicije, neka 4 stepena od Severnog Tropika i veoma blizu afričkoj obali, ostrvska klima postaje suptropska. Kanarska ostrva se nalaze u Atlantskom okeanu, jugozapadno od Španije i severozapadno od Afrike, dok su postavljena direktno ispred obale Maroka. Kanarska ostrva čini sedam većih ostrva (Gran Canaria, Fuerteventura, Lanzarote, Tenerife, La Palma, La Gomera i El Hierro) i nekoliko manjih. Zanimljivo je da je svako ostrvo radikalno drugačije od drugog, geološki gledano, i svako ostrvo je priča za sebe. Iznenađujuće prelepi predeli, visokih planina prekrivenim snegom neposredno do samih plaža, su dodatne atrakcije. Temperatura vode varira od 22 stepena leti do 19 stepena zimi. Na La Palmi, Tenerifima i Gran Kanarima naići ćete na tropske kiše, s vremena na vreme, dok su Fuerteventura i Lancarota veoma suve i obećavaju sunčane dane gotovo bez prekida.

Domaća kuhinja Kanarskih ostrva kombinuje tradicionalne španske recepte sa afričkim i latino-američkim uticajima. Ovde možemo naći brojne recepte koji u sastavu imaju ribu, voće i povrće. Kanarska ostrva imaju svoj specifičan način izrade sira i kačkavalja. Egzotična voća su osnova mnogih deserta i slatkiša. Pečene banane su jedno od delikatesa. Izbor vina je velik, a još jedno od alkoholnih specijaliteta jeste rum od meda.

Preporuka: Tenerife

VIZA: Nije potrebna.

AVIO: cena od 291EUR na naviše

Kankun:

Prosečna temperatura u decembru: 29°C
Prosečna količina padavina u decembru: 85mm
Prosečan broj sunčanih sati u decembru: 6hrs

Pre četiri decenije, Kankun je bio pusto ostrvo i imao je veoma mali broj stanovnika. Nalazi se u skoro zaboravljenom regionu Kariba, koji se sastoji od serije peščanih dina u obliku broja 7. Neki delovi ostrva su široki samo 20 metara. Obala je bila močvarna, a plaže neistražene. Čak i njegovo ime nije bilo jasno, Kankun - jedna reč napisana sa dva K, što znači gnezdo zmija na Maja jeziku. Kankun je grad u  jugoistočnom Meksiku, u saveznoj državi Kintana Ro i osnovan je sedamdesetih godina. Prvi hoteli otvoreni su 1974 godine. Danas se Kankun sastoji iz dva odvojena, i sasvim različita dela: hotelske i gradske zone. U Kankunu postoji oko 140 hotela sa oko 24.000 soba. Godišnje u njega stigne oko 4 miliona posetilaca. Dnevne temperature u Kankunu se kreću od 26 stepeni u januaru, do 32 u junu. Tokom noći temperature su od 18 do 25 stepeni. U Kankunu postoji nekoliko manjih ostataka civilizacije Maja, a oko 240 kilometara od grada nalazi se čuveno arheološko nalazište Čičen Ica koje je pod zaštitom UNESKO-a. Treba imati na umu da su plaže u Kankunu podeljene na severnu i istoču. U severnom delu se Playa Las Perlas i Playa Linda koje su odlične za sportove na vodi pogotovo za ronjenje i posetu farmi kornjača u blizini Isla Mujeres. U istočnom delu Kankuna su plaže: Playa Ballenas, Gaviota Azul, San Miguelito and Playa Delfines; mnogo mirnije, ali povremeno vetrovite i poznate kao raj za one koji zimu vole da provedu na suncu.

VIZA: Potrebna. Besplatna viza za turistički boravak. Pribavlja se u Ambasadi u Beogradu.

HOTEL: http://www.tripadvisor.com/SmartDeals-g150807-Cancun_Yucatan_Peninsula-Hotel-Deals.html

AVIO: cena oko 1.291EUR

Dubai:

Prosečna temperatura u decembru: 31°C
Prosečna količina padavina u decembru: 2mm
Prosečan broj sunčanih sati u decembru: 9 hrs

Dubai je najveći od sedam emirata koji čine Ujedinjene Arapske Emirate. Glavni grad ovog emirata se, takođe, zove Dubai i u njemu živi oko 1,3 miliona stanovnika. Ovo je najprogresivniji emirat u UAE i poznat je u svetu kao jedna odnajatraktivnijih turističkih destinacija. Ceo grad ima veliki broj luksuznih hotela I tržnih centara, a jedan od njih je toliko veliki da je u njega stala i cela skijaška staza! Najviša zgrada na svetu Burdž Kalifa se nalazi upravo u Dubaiju isto kao i jedini hotel sa 7 zvezdica, a to je Burdž al Arab. Ulazni hol je najveći na svetu, viši od Ajfelove kule, a hotel je u obliku jedra ribarskog brodića, urađen tako po želji samog emira Dubaija. Iako leži u Arabijskoj pustinji, posetilac ne stiče utisak pustinje pošto Dubai obiluje zelenim površinama I brojnim fontanama, peščani pustinjski predeli su ono što se nalazi oko grada. Dubai nema prirodnu reku, ali ima prirodni zaton. Ovaj zaton poznat je kao reka Dubai, proširavan je i produbljivan, tako da sada predstavlja vrlo dobar i siguran plovni put. Najpoznatija plaža Dubaija je Jumeirah Beach Park, privlačna zbog belog peska i tirkizno plave vode. Ova plaža je mesto za sve, tu su igrališta za decu, a za one malo starije, napravljen je prostor za rekreaciju, tu su restorani, mesta za piknik i pripremu roštilja. Napravljen je i mali amfiteatar gde se izvode muzičke i scenske predstave. Ovde se nalazi i veliki broj privatnih klubova i restorana u kojima se turisti mogu osvežiti posle napornog dana na suncu.

Viza: POTREBNA, Mada se šuška da će UAE ukinuti vize građanima Srbije.

AVIO: cena se krece od 360EUR – direktni letovi FlyDubai I let do Abu Dabija Etihadom odakle je organizovan autobuski transfer do Marine Dubai.

Maroko:

Prosečna temperatura u decembru: 23°C (Agadir)
Prosečna količina padavina u decembru: 48mm (Agadir)
Prosečan broj sunčanih sati u decembru: 7 hrs (Agadir)

Kraljevina Maroko je zemlja na severozapadu Afrike. Izlazi na Atlantski okean i Sredozemno more. Graniči sa Alžirom na istoku i Zapadnom Saharom na jugu. Uz obalu severnog dela Maroka klima je mediteranska, a u unutrašnjosti nešto oštrija, s hladnijim zimama i toplijim letima. Količina padavina opada od severa prema jugu; najjužniji delovi zemlje pripadaju Sahari. Najveća i najpoznatija od tri afričke kraljevine, razdvojena od evropskog kopna samo 15 km širokim Gibraltarskim moreuzom. To je zemlja sa mnogobrojnim i jako izraženim prirodnim i društvenim kontrastima. U istim granicama su plodne ravnice, preko 4000 m visoki vrhovi Atlasa, zelene oaze usred nepregledne Sahare, gotovo 3000 km atlantskih i preko 500 km mediteranskih obala i predivni predeli na obroncima Srednjeg Atlasa koji neobično podsećaju na alpske pejzaže po kojima je Maroko prozvan „afričkom Švajcarskom“. Planinski vrhovi na severu pokriveni su snegom veći deo godine. Glavni grad je Rabat, a najpoznatiji - čuvena Kazablanka. Agadir je čuveno letovalište na obali Atlantika. Smešten je na južnom delu atlantske obale Maroka i predstavlja turističku atrakciju pre svega zbog svoje geografske lokacije – smešten je u mirnom zalivu sa ogromnom peščanom plažom, a okružen je planinama Antiatlas i pustinjom Saharom. Za razliku od većine marokanskih letovališta na Atlantiku, Agadir je zaklonjen od jakog vetra i talasa sa okeana i zbog toga je omiljen među turistima kojima je glavni cilj opuštanje na pesku i moru. Zaliv Agadira je ogroman, plaže su peščane, a glavna plaža je duga i retko kada je gužva. Osim toga, ako volite mir i tišinu, lako ćete u okolini grada naći usamljene uvale koje često možete imati samo za sebe. Zbog geografskog položaja i prosečne dnevne temperature od 20˚C u januaru, Agadir je jedna od omiljenih zimskih destinacija, pogotovo za građane sa severa Evrope. Klima je skoro savršena preko cele godine, tako ni u najtoplijim mesecima, julu i avgustu, vrućine nisu nesnosne. Ulice su široke, hoteli su moderni, a kafei su projektovani u evropskom stilu, tako da je Agadir daleko od tradicionalnog Maroka. To je savremen, užurban, i dinamičan grad sa 200.000 stanovnika u centru i skoro 700.000 na čitavom ataru.

VIZA: Potrebna. Pribavlja se u Ambasadi u Beogradu.

HOTEL: Iz hotelskog lanca RIU

AVIO: cena oko 787EUR

Cape Verde (Zelenortska ostrva):

Prosečna temperatura u decembru:  27°C
Prosečna količina padavina u decembru: 9mm
Prosečan broj sunčanih sati u decembru: 7hrs

Zelenortska Ostrva ili Zelenortska Republika nalaze se u severnom delu Atlantskog okeana. Ova Ostrva zauzimaju površinu od 4000 km2 i imaju preko 500.000 stanovnika. Zelenortska Ostrva sastoje se od nekoliko većih i manjih ostrva; severnu ostrvsku grupu, tj. ostrvsku grupu Barlavento čine: Santo Antao, Sao Visente, Santa Lucija (jedino nenaseljeno ostrvo), Sao Nikolau, Sal, Boa Vista, a južnu ostrvsku grupu, tj. ostrvsku grupu Sotavento čine: Maio, Santijago, Fogo i Brava. Tu su još i ostrva: Branko, Raco, Santa Katarina, Santa Kruz, Sao Filipe, Tarafal... Glavni grad Zelenortskih Ostrva je Praja, koja je ujedno i njihov najveći grad. Praja je glavni trgovački centar i luka iz koje se trguje kafom, šećernom trskom i voćem, a razvijen je i ribolov. U Praji živi preko 125.000 stanovnika. Stanovnici Zelenortskih Ostrva uglavnom su doseljenici iz Portugala, ali i afrički robovi. Klima Zelenortskih Ostrva dosta je blaža u odnosu na afričko kopno, a sve to zbog mora koji okružuje ovo Ostrvo. Temperature su umerene, pa tako u periodu od decembra do juna beleži se najviše 21 C, od jula do novembra 27 C. Padavine su retke, a samim tim česta je pojava suše. Za vreme zime može doći do pojave gustih oblaka, ali i pored toga, sunčani dani su normalna pojava tokom cele godine. Najčešća asocijacija na Zelenortska Ostrva, sigurno je muzička umetnica Sezarija Evora (Cesária Évora), kraljica morne, tradicionalnog ostrvskog melosa. Druga važna odlika jesu vulkanski krajolik i beskrajno duge peščane plaže, a treći posebna ostrvska atmosfera, isprepletena muzikom i vedrim duhom stanovništva. Zabava na otvorenom uz zvuke morne, kreolske verzije portugalskog fada, nešto je što se ne propušta, a ukusno sveže voće i voćni sokovi, kao i riblji specijaliteti delikatesi su koji govore o vrlo jednostavnom načinu života. Ova i dan-danas pomalo izolovana ostrva tek čekaju pravi turistički bum i već ih sada mnogi upoređuju s Kanarskim ostrvima od pre nekoliko decenija. Sigurno je da će ubrzo i ovaj deo egzotike postati pomalo iskvaren, ali danas ga još uvek odlikuje poveća doza tradicionalizma i atmosfera koja odiše tim duhom. Najstarije od svih ostrva (prvo naseljeno) jeste Sal, koje je ime dobilo po soli, jednom od glavnih prirodnih bogatstava. Poznato je po osam kilometara dugoj peščanoj plaži Santa Marija, koja je i najbolja ciljna tačka za istraživanje ostrva. To mesto je odlično odredište za surfere i ljubitelje aktivnog odmora na plaži. Od decembra do maja vetar duva bez prestanka celi dan, a ako želite da krenete u istraživanje ostrva, veoma lako i jednostavno možete iznajmiti automobil ili bicikl. Na ostrvu se nalazi i međunarodni aerodrom i većina turističke infrastrukture. Najsevernije ostrvo arhipelaga je Santo Antao, gde se zahvaljujući kvalitetnom vulkanskom tlu proizvodi većina voća i povrća. Još uvek spada među najmanje razvijena ostrva ovog arhipelaga koji većinom posećuju turisti u potrazi za avanturističkim turama. Najveća turistička ponuda ostrva svodi se uglavnom na treking rute, ali i na posetu fabrikama koje proizvode čuveni zelenortski rum - grog. Ukoliko želite da se kupate na plažama prekrivenim tamnim vulkanskim peskom, a da pri tome zaobiđete gomile turista koje obično hrle u gomilama na ostrvo Sal, krenite na malo ostrvo Sao Nikolau, koje se smestilo između ostrva Sal i Sao Vinsente. Pored toga što ima predivne mirne plaže, odlikuje ga i planinski teren prekriven poljima i seoskim imanjima.

VIZA: Potrebna.

HOTEL: Iz hotelskog lanca RIU

AVIO: cena oko 1.046.EUR

Španska kuhinja

Između visokih snežnih pirineja i suvih stepa Kordobe, izemđu mirisnih mediteranskih i pravih kontinentalnih šuma, stenovitih obala i beskrajnih peščanih plaža, između belih, kamenih, sredozemnih gradova i citadela i u zelenilo utonulih katalonskih sela, između veličanstvene strogosti katedrala i mističnog sjaja mavarskog nasleđa, smestila se Španija sa mnogo svojih lica, sa svojim pokrajinama, od kojih svaka ima svoju, specifičnu radiciju u kulinarstvu. Toliko je civilizacija, naroda i kultura živelo na Iberijskom poluostrvu, da je teško jednostavno definisati i tom definicijom obuhvatiti svu raznolikost koju u sebi čuva Španija. Španija je čitav jedan kompleks, predivni šaroliki svet, zbog čega je ponekad zovu i minijaturnim kontinentom.  I kao što u geografskom, klimatskom, istorijskom i kulturnom pogledu nema samo jedne Španije, tako se i španska nacionalna kuhinja diči obiljem regionalnih kulinarskih posebnosti.

Španska kuhinja se može podvesti kao jedna od mediteranskih kuhinja, jer su joj dve osnovne osobenosti elementi kuhinja sredozemlja- maslinovo ulje i beli luk, ali bi tako pojednostavljenje bilo pogrešno, jer zaista je šarolika i bogata panorama španskih regionalnih kuhinja.  Velika je razlika i u odnosu prema hrani, jer dok je jedan Baskijac gotovo ceremonijalno posvećen kuhinji, Andalužanin ima gotovo nemaran odnos prema hrani, i njegov obrok se često svodi na tanjir pržene ribe.

Španska kuhinja se razvijala pod uticajem raznih naroda koji su naseljavali i osvajali Iberijsko poluostrvo. Primetan je uticaj Rimske Imperije i Arapske dominacije, takođe i Amerike, sa veoma važnim namirnicama koje su donošene iz novootkrivenih zemalja. Osam vekova Arapi su držali veće ili manje delove Španije, a ono što je značajno za špansku kuhinju jeste činjenica da su doneli meso i začine iz Indije i Persije (pirinač i južno voće). Mavarski uticaj primetan je i danas, pogotovo kada jela sadrže: šafran, cimet, muskatni oraščić, susam... 

Oslobađanjem dolaze drugi načini ishrane kao što je prasetina, krompir, kukuruz i mnoge druge. Pojavom Renesanse, tokom 16. i 18. veka menjaju se navike Evropske kuhinje, a samim tim i Španije. Okosnicu španske kuhinje čine plodovi mora, dosta svinjetine i suhomesnati proizvodi. Među novim namirnicama pristiglim sa otkrićem Novog sveta bili su: kukuruz, paradajz, pasulj, krompir, paprika, pasulj, vanila, kakao...

Španci danas ne pridaju veliki značaj doručku -„desayuno“, već uživaju u toploj čokoladi i jedu sveže pečeni „churros“,  međutim pridaju veliki značaj „almuerzo“ ili „las once“, drugi doručak koji se uglavnom sastoji od hleba, jaja i kobasice. Ručak, glavni obrok u toku dana, je poznat kao „comida“ i počinje kasno po evropskim standardima, u većini porodica ne pre dva ili tri sata popodne. Zanimljivo je da se često suzdržavaju od večere „la cena“ kući tj. vole da izađu u bar ili restoran gde mogu da popiju nekoliko pića i uživaju tapas-ima. Obrok se sastoji od dva do četiri jela, i naravno obavezno uključuje vino i hleb, dok brzi obroci - „la merienda“, stvaraju mogućnost za uživanje u kolačima, biskvitima, slatkišima, „café solo“ ili „con leche“, „horchata“ – mlečno piće od badema...

Ćurosi „churros“ se obično jedu za doručak i to umočeni u toplu čokoladu ili kafu sa mlekom. U poslednje vreme, mladi nakon izlaska svraćaju na mesta gde se prave ćurosi „churreria“ pošto ovaj dezert pomaže i pri lečenju mamurluka. Ovaj prelepi dezert sem Španije, popularan je i u Latinskoj Americi, Francuskoj, Portugaliji i brojnim drugim zemljama. Poznat je i kao „španska krofna“, ne zbog oblika, već zbog sastojaka od kojih se pravi. Za razliku od krofne, ćurosi se prave u obliku štapića, a mogu biti tanki ili debeli.

Neka španska jela postala su, zahvaljujući razvoju turizma u Španiji, internacionalna. Svetsku slavu su stekle: Paelja, Fabada, Tortilja, ali uslovno rečeno špansko nacionalno jelo, nešto sto se uz varijacije sprema u celoj španiji je jelo koje je analogno "bosanskom loncu". Zavisno od kraja u kojem se sprema zove se kosido, olja, pote, pučero ili eskudelja. Jedna španska izreka kaže da "za Španca olja (lonac) dolazi neposredno posle dragog boga". Kosido espanjol se uvek sprema od nekoliko vrsta mesa, mahunastog povrća, i povrća karakterističnog za određeni kraj Španije. Na jugu su tako obavezne leblebije, a na severu alubijas-ogromni beli pasulj. Olja može biti skromna ili obilna, masna ili posna ali uvek se lagano i dugo kuva, i uvek se kuva u tri dela (vuelkos) jer se najpre iznosi supa u kojoj se jelo kuvalo, zatim povrće i na kraju meso.

Među najpoznatija jela u Španiji spadaju tapasi, zakuska od sitnih zalogaja koja se konzumira da zavara glad između ručka i večere. Neki smatraju da ju je izmislio španski kralj Alfonso X koji je usled bolesti uzimao sitne zalogaje hrane u kombinaciji sa dosta vina. Nakon što se oporavio, ovaj kralj je izdao naredbu da se u Španiji više nikada ne služi vino, a da tapas ne bude dodatak. Ova priča pada u vodu ako se uzme u obzir to da su godinama unazad ljudi u španskim selima redovno uzimali nešto da prezalogaje u časovima dokolice, što bih držalo sitima do glavnog jela. Prilično zasitni zalogaji terali su ih na dvočasovnu dremku („siesta“) kako bi hranu bolje svarili. Zimi je uz tapas najbolje išlo vino, da zagreje telo, a leti hladna supa od paradajza – „gazpacho“, najbolji lek protiv dehidracije. Kad su počele da niču prve taverne, čaše vina su redovno poklapane dimljenim mesom ili sirom, iz 2 razloga: da bi se sprečili insekti od upadanja u čašu, a drugo, zalogaji uz alkohol držali su goste polutreznima. Parče hrane koje je vršilo funkciju poklopca na čaši (tapa na španskom znači poklopac) označilo je početak tapasa. Male zemljane posude koje su poznate kao „cazuelitas“ se najčešće koriste za tapase. Jedna stara španska poslovica najbolje svedoči o kulinarskoj kulturi Andalužana, a glasi ovako: „En Sevilla no se come se tapea“, što u prevodu znači: „U Sevilji se ne ruča - jedu se tapasi“.

Gore pomenuti „gazpacho“ čiji naziv potiče ili iz Rimskog doba od reči caspa (supa od odrezaka) ili od hebrejske reči gazaz (slomiti) što ukazuje na komadiće hleba koji su sastavni deo ovog jela, najpopularnija je čorba koju ćete probati u Španiji. Tradicionalni gaspaćo pravi se od paradajza, bajatog belog hleba (kulinarski stručnjaci kažu da idealno da odstoji nedelju dana), belog luka, uz dodatak maslinovog ulja, sirćeta, krastavaca i tabasko preliva. Gradovi Kordoba i Sevilja predstavljaju kolevke gaspaća. Najstarija verzija ove čorbe dolazi upravo iz Kordobe. Ovi andaluzijski gradovi su ujedno i najbolja mesta naručite gaspaćo koji je idelan rehidrant za vreme letnjih žega.

Glavna asocijacija na špansku kuhinju mnogima je „paella“. Osim pirinča, paella podrazumeva i morske plodove, pileće meso, zečetinu, usitnjeni paradajz, posebnu vrstu belog pasulja poreklom iz Valensije i šafran.  Važna stavka prilikom pripreme je da se pirinač kuva u vodi u kojoj su prethodno kuvane riba, piletina ili zečetina. Prvo se paelja javila u Valensiji, tada sa piletinom, zečetinom, belim pasuljem i ponekad puževima. U sledećem stadijumu dodaju se riba i školjke. Da bi paella bila dobra potrebno je da pirinač apsorbuje svu paru ali da ne bude ni previše lepljiv, ni previše suv.

Sam naziv  sira „Manchego“ otkriva njegovo poreklo - u pitanju je Castilla-La Mancha gde se još u gvozdeno doba pravio sir. Nekada je bio zaliha hrane čobanima, mada su ovce gajene isključivo zbog vune. Tek kasnije u 19. veku, na sir počinje da se gleda drugim očima. Manćego je sir koji je s pravom zaslužan za sveopštu popularnost španskih sireva. Pravi se od čistog mleka istoimenih ovaca, izdržljive rase koja podnosi čak i ogromne suše.  Ako ste ljubitelji mladog sira onda je vaš izbor fresco koji je odstojao najmanje 60 dana. Semicurado je nešto striji sir, Curado je star preko 6 meseci, pa je čvrst i teško se seče. Añejo je čak 2 godine star sir.

Španci vole za vreme sieste da planduju na terasi ili bašti kafea. Za dezert se obavezno uzima flan. Jaja predstavljaju glavni sastojak pudinga i flan se sprema na način koji Španci zovu baño de María metod. Puding specifičnog oblika formiranog u modlama stavlja se u dubok tiganj. Prave se od vanile. Cimet i kora limuna su popularni ukusi. Dodaje se i džem, voće, topljena čokolada, kafa, povrće, orasi ili sir.

Španska kuhinja po regijama

STARA KASTILJA je obuhvatala vekiki središnji deo Iberijskog poluostrva i vekovima bila sinonim za hrišćansku Španiju. Danas se pod pojmom Kastilja podrazumeva nešto uži središnji region, takoreći centralni deo Španije. U folklornom i kulturnom smislu to je veoma kompaktna celina. Pre svih drugih jela za Kastiljane je karakteristično jagnjeće i praseće pečenje. Čuvena je jagnjetina iz Segovije koja se nadeva slaninom, a prilikom pečenja preliva samo slanom vodom. A u svom obožavanju prasetine kastiljanski sladokusci su žešći i od naših, jer specijalitet su sasvim mali prasići ne stariji od 20 dana, i ne veći od 3-4 kg koji se peku tako da omekšaju u toj meri da ih kuvar deli u porcije samim tanjirom, režući ih ivicom tanjira. Ovo je inače spektakl i sastavni deo tradicije. Najbolja svinjetina u Španiji i jeste iz ovih krajeva, iz Estramadure, uz Leon, Salamanku, Burgos, Segoviju i La Manču, jedna od pokrajina stare Kastilje, odakle potiču poznate kobasice ćorisos „chorizo“, koje su obavezni sastojak mnogih jela širom Španije. U ovim krajevima su još popularna i jela od iznutrica. Čuveni madridski specijalitet je kaljos - škembići, spremljeni u sosu od paradajza, crnog luka, majčine dušice i lorbera. Čuvena je i supa od belog luka "de aho Castellana" za koju se smatra da ju je Aleksandar Dima doneo u Francusku sa jednog putovanja po Španiji, oduševljen njome, pa je ova supa veoma cenjena i u delovima Francuske.

KATALONIJA je regija za koju stručnjaci smatraju da ima najrafiniraniju kuhinju. Ovo je oblast u kojoj se sudaraju mediteranska i pirinejska Španija. U Kataloniji i njenoj prestonici Barseloni, španska tradicija je obogaćena francuskim i italijanskim uticajem. Iz tih razloga katalonska varijanta "lonca" je nakomplikovanija i najsloženija, a iz ove oblasti potiču i najbolji sosovi poznati širom Španije. Sosovi su ključni sastojak katalonske kuhinje. Zasnovana najvećim delom na pirinču, živini i ribi, ona tek kroz sosove dobija pravi sjaj. Sofrito je apsolutno najpoznatiji sos Katalonije, ali tu su i samfana (napola skuvana mešavina patlidžana, paradajza i paprika), pikada (sos od belog luka, peršuna i pečenih badema), ali-oli (klasična mediteranska mešavina maslinovog ulja i belog luka koja se muti dok ne postane kremasta) ili romesko, nazvan tako po vrsti paprika iz Taragona, jedne od katalonskih provincija, od kojih se pravi.

VALENSIJA nije jedina španska pokrajina koja izlazi na Sredozemno more, ali jeste najpoznatija, i nekada čuvena po mnogim specijalitetima, ali danas samo po paelji. U istočnoj, priobalnoj Španiji u ishrani, uz naravno velike količine ribe i plodova mora, preovlađuje pirinač, a paelja je remek-delo kuhinje koja je do savršenstva dovela pripremanje pirinča. Tajna paelje, kao i drugih jela sa pirinčem iz Valensije je u teksturi pirinča posle kuvanja. Zrna su istovremeno rastresita, suva i sočna. Lepota spremanja paelje je upravo u tome sto za nju i nije potreban recepr, već razuzdanost vaše mašte i bogatstvo vašeg ukusa. U paelji slobodno mogu da se kombinuju svinjetina i dagnje, jagnjetina i jegulje, pasulj i škampi, praktično sve zamislive vrste mesa, povrća i ribe. Samo bez jedne stvari, po mišljenju Španaca, nema dobre paelje, a to je šafran.

Što se tiče SEVEROZAPADNE Španije nemoguće je precizno odrediti specifičnosti i tipično jelo koje bi predstavilo celu regiju. U svakom slučaju u ovoj oblasti kuhinja obiluje najkvalitetnijom ribom i plodovima mora, losos je simbol Asturije, pastrmka Navare, a cela oblast je poznata po divljači posto su njeni pašnjaci zeleni tokom cele godine. Iz ovih krajeva potiče veliki beli pasulj alubijas, koji je ključni sastojak fabade. Asturija je Španiji poklonila fabadu, Ebro joj je dao jedan od najpoznatijih sosova ćilindrones, Baskija joj je dala čitav niz rafiniranih specijaliteta te ljubav prema hrani i kuhinji. Španci kažu da nema tog Baska koji sebe ne smatra ekspertom i za šporetom i za stolom, ali im priznaju i neke genijalno jednostavne kulinarske mastorije, kakva je, recimo, bakalo al pil-pil.

ANDALUZIJA je najveći region u Španiji, nalazi se na jugu i proteže uz obalu, od Almerije, preko Granade i Malage, sve do Gibraltara. U kopnu, pruža se sve do Kordobe i Haena. To je zemlja suprotnosti sa hladnim suvim zimama na planinama i vrelim letima na obali. Iz ovih geografskih proizlaze i kulturne razlike koje se odražavaju na sve oblasti života, a posebno na hranu. U Andaluziji nije samo hrana posebna već je poseban i način uživanja u njoj. Tu su nastali tapasi, a Granada je jedino mesto u Španiji gde se oni i danas služe besplatno uz piće. Tamo se generalno jede kasnije nego u drugim delovima Španije i nije neobično da se ruča tek oko četiri sata po podne ili večera u ponoć. Tamošnji stanovnici veoma su društveni, rado se okupljaju u barovima, a uz tapase se retko napijaju, pa i izlasci traju do sitnih jutarnjih sati. Većina ljudi tokom dana konzumira više malih obroka pre glavnog obroka kod kuće. Kultura jedenja malih različitih jela postoji i u tamošnjim domovima. Ova gastronomska kultura podrazumeva da se uz jelo živo komunicira jer ljudi za stolom nisu zadubljeni u svoj prepun tanjir, već uživaju u nizu malih zalogaja. Zato se jede duže, ručkovi i večere traju, i to je još jedna od karakterističnih gastronomskih navika stanovnika Andaluzije. Ovde se može probati sve – od sveže ulovljene ribe koja se sprema na plažama do nadaleko čuvene pršute Serrano, koja se tradicionalno čuva u pećinama, u brdima. Ova pokrajina je čuvena po jelima hispanomavarske tradicije, ali isto tako po svojim vinima. Ovo su najbolja vina Španije, i idu izvrsno uz andaluzijska jela, ali se svakako koriste i u pripremanju tih jela. Čuvena je u Španiji riba pržena u dubokoj masnoći iz Malage, Sevilje ili Korodbe. Već pripremljena se prodaje na ulici, na improvizovanim tezgama, i teško je zbog njenog bogatog ukusa poverovati da je samo posoljena i pržene u maslinovom ulju. A još čuvenije jelo od ribe, ili poznate dimljene andaluzijske šunke, je gaspaćo - hladna čorba od povrća, apsilutno najpopularnije špansko letnje jelo.