“Priroda
je ovde stvorila sve što pesnik i slikar mogu da zamisle: moćnu celinu sa
beskrajno mnogo neiscrpno različitih pojedinosti, maštovite oblike, jasne
konture, nesagledive dubine – sve je to već prisutno, umetnost nema šta da doda.”
Žorž Sand
Palma de Majorka
“Na prvi pogled je teško odgonetnuti biće Palma de Majorke. Potrebno je
da se s večeri švrlja tajanstvenim uličicama starog grada što liče na klance…”,
Žorž Sand.
Porto Pi
Luka koja predstavlja svojevrsno predvorje glavne luke Palme, zaštićena
velikim lukobranom. To ime nosi i elegantan restoran u Palmi koji se nalazi na
strmini ispod Castell de Bellver, ali i tržni centar preko puta luke.
Real Club Nautico
Real Club Nautico s pravom nosi real u svom
imenu. Klub je osnovao Alfonso XIII, deda španskog kralja Huana Karolosa, a
Huan Karlos koji je strastveni jedriličar, odavde svake godine započinje svoju
čuvenu regatu Copa del Rey. Kraljeva
jahta pri tom uvek uđe u najuži krug favorita.
Castel de Bellver
Ovaj zamak kružnog oblika nazvan je po izvanrednom pogledu na čitav
zaliv Palme koji se sa njega pruža. Zamak sa elementima romaničkog stila
podignut je 1309. godine i u svojoj dugoj istoriji imao je različite namene:
bio je dvorac za zatočene gusare, ratne zarobljenike, plemiće pale u nemilost i
političke protivnike kao i pribežište u koje se narod sklanjao od napada
pirata.
Llotja
Zgrada nekadašnje trgovinske berze u Palmi ističe se upečatljivom
gotskom arhitekturom – ugaone kupole, ukrašeni visoki prozori, veliki portal sa
figurom anđela. Građevina je završena 1451. godine i delo je Giljerma Sagrere i
jedno od najlepših zdanja španske gotike. Žorž Sand o Lonji piše: “Lonja je
građevina koja je na mene ostavila najjači utisak. Njene neuobičajene
proporcije ni najmanje ne umanjuju utisak harmoničnosti i lepe jednostavnosti
koju izaziva.”
La SEU
Katedrala je podignuta na mestu nekadašnje džamije, a izgradnja je
započeta 1230. godine, a završena je tek 1604. da bi kasnije bilo izvršeno
nekoliko rekonstrukcija. “Katedrala svetlosti” je simbol Palme i jedna od
najvećih gotskih crkava na svetu. Brodovi crkve su visine preko 40m, a posebno
je upečatljiva južna fasada prema Parc de
la Mar sa visokim stubovima i kapijom kroz koju se izlazi do svojevrsnog
vidikovca Porta del mirador. Rozeta
iznad apside sastavljena je iz 1236 komadića stakla, te je po broju delova
nadmašuje samo rozeta u Bogorodičinoj crkvi u Parizu. Početkom 20. veka
katalonski arhitekta Antonio Gaudi obnovio je neke delove unutrašnjosti crkve.
U kraljevskoj kapeli sahranjeni su majorkanski kraljevi Žaume II i Žaume III.
Puerto Portals
Najexkluzivnija marina na Majorci, koja se nalazi nekoliko km
jugozapadno od grada Palma. Puerto Portals, otmena luka mesta Portals Nous je
mesto gde se mogu videti fensi kafići, restorani, butici, besna kola elitnih
marki, luxuzne jahte… Najpoznatiji restorani su Tristan, Wellies, Edi's… Čest i rado viđen gost u Tristanu je
španski kralj, Huan Karlos. Promenada je modna pista ljudske taštine, a
dokoličariti na njoj je postao ritual. To nije Majorka jeftinog turizma,
Majorka sa negativnim imidžom ostrva na kojem u hotelima-spavaonicama letuju
ljudi s plitkim džepom što se po ceo dan prže na suncu.
Isla de la calma – Ostrvo tišine
Uprkos ogromnom broju turista postoji i tiha Majorka. Nalazi se u
unutrašnjosti ostrva, po strani od ciljeva masovnog turizma. Iza svetlozelenih
listića što se srebrnasto presijavaju i čvornovatih stabala maslina, tu se
kriju pitoreskne finke, blag povetarac u januaru, talasi mora belog behara
bagrema, uski putevi i senke vitkih čempresa.
Finke
Poželjna adresa za one koji žele mesto gde se živi u miru i u skladu sa
prirodom. Uglavom se nalaze u unutrašnjosti ostrva, udaljene od turističkih
zona. Standardnoj slici finke pripadaju maslinjaci i stable bagremova, ovce i
koze. To su nekadašnja feudalna dobra (sa više zgrada i velikim vrtom), kao što
je npr. imanje La Granja kod Esporlesa), ili češće seoska imanja koja su tek uz
puno truda uspevala da ishrane svoje vlasnike. Danas su mnogobrojne finke
propale i napuštene, ali sve je više onih koje njihovi novi vlasnici, uglavnom
Nemci, obanvljaju. U okviru agroturizma, finke su postale sve popularnije i za
turistički boravak na Majorci.
Sa Kalobra
Smeštena u kamenitom zalivu nedaleko od Soljera, Sa Kalobra je pre svega
poznata po svom izuzetnom položaju. Pošto su joj u zaleđu stenoviti planinski
obronci, teško je dostupna sa kopna. Međutim, stići kopnenim putem do Sa
Kalobre prava je avantura ako se ide kroz kanjon Toren reke Parejs. Čitava 4 km
put vodi naniže, po glatkim stenama i kamenitim stepenicama uske klisure. No, u
zaliv se može stići i putem dugim 12km i sa mnogo serpentina koji se,
neprekidno vrludajući, provlači kroz lavirint stena. Taj put je izgrađen 1932.
skromnim sredstvima i spušta se ka moru. Najpoznatija krivina je “čvor na
kravati” pošto tu put pravi zaokret od 300 stepeni. Upečatljiv je i prolaz
Kaval Bernat gde se put probija kroz usku raselinu između 2 stene.
Manastir Ljuk
Ljuk predstavlja najznačajniji manastir na Majorci. Nalazi se u maloj uvali
usred planinskog masiva Serra de Tramuntana, okružen gustim šumama. U manastiru
se odaje pošta Bogorodici tamne puti nazvanoj “La Moreneta” koju je, kako kaže legenda, svojevremeno našao neki
pastir. Manastir je poznat i po horu dečaka Escolania
de Lluc. Od 16. veka su se blavets pevale na katalonskom jeziku, pa i u vreme
Frankove diktature kada je taj jezik bio potisnut. Manastir Ljuk je najvažnije
mesto hodočašća na ostrvu. Godišnje ga poseti preko million ljudi. Jednom
godišnje se održava Marxa a Lluc, kojoj prisustvuje oko 25.000 hodočasnika.
Coves
Coves de Arta predstavlja sistem pećina nedaleko od Arte, koji zalazi u
planinu gotovo pola km. Pećine su čuvene ne samo zbog svoje veličine – a neke
su toliko velike da se mogu porediti sa katedralom La Seu – nego i zbog
stalagmita od kojih su neki visoki puna 22m. U taj sistem pećina kod Kanjamela
ulazi se kroz otvor koji se nalazi 40m nad morem. Na Majorci ima dosta ovakvih
pećina u kojima su živeli praistorijski stanovnici ostrva, zbog toga i nazvani
pećinski ljudi. Kasnije su stanovnici u pećinama sahranjivali umrle, a u vreme
piratskih napada u njima su nalazili poslednje utočište. Poznate su i tzv.
“Zmajeve pećine” kod Portokrista. Ove pećine je po nalogu nadvojvode Ludviga
Salvadora istražio francuski spaleolog Martel, isto kao i Hams, koje se nalaze
nešto zapadnije. Coves del Drach se
ubrajaju među najveće i najlepše pećine Evrope. U njima se nalazi podzemno
jezero – danas efektna pozornica mnogih koncerata. Lago Martel u Coves del Drach se smatra najvećim jezerom te vrste
na svetu. Prema legendi, u tim pećinama živeo je zmaj koji ih je branio.
Kabrera
Kabrera ili “Kozije ostrvo” pripada maloj grupi ostrva koja se nalaze
ispred rta Salines na jugoistoku Majorke. Smatra se da su već u doba Rimljana
koze obrstile vegetaciju ostrva. U 6 v.p.n.e. Kartaginjani su na ostrvu podigli
neku vrstu trgovačke stanice. Legende čak kažu da se na ovom ostrvu rodio
veliki kartaginski vođa Hanibal. Kasnije
je Kabrera dugo bila sklonište za pirate koji su napadali i pljačkali
Majorku. U vreme Napoleonovih ratova postala je kažnjeničko ostrvo na kome je
život izgubilo preko 5.000 francuskih ratnih zarobljenika. Danas je ovo pusto ostrvo prirodni rezervat pod zaštitom države. Na njemu se nalazi samo manja
ispostava španske vojske. Tvrđava nad zalivom nekadašnje luke, sa koje se pruža
veličanstven pogled, potiče iz 14. veka.
Dragonera
Nije izvesno da li je ovo ostrvo obraslo makijom, a koje se
nalazi ispred zapadne obale majorke, ime dobilo zbog karakteristične siluete
ili zbog toga što na njemu živi mnoštvo jedinih preostalih zmajeva – salamandera i drugih retkih vrsti
guštera. Nenastanjeno ostrvo dugo 4km i visoko preko 300m ranije je služilo kao
skrovište pirata. Danas je prirodni rezervat pod zaštitom države i prža
utočište mnogim vrstama morskih ptica.
Es Pla
Naziv velike nizije između planinskih lanaca Serra de Tramuntana na
severozapadu i Serra de Llevan na istoku ostrva. Nizija nije potpuno ravna, već
blago zatalasana, a na mnogim brdašcima se nalaze sela. Intenzivno se koristi
za poljoprivredu. Plodno zemljište delimično sadrži i pustinjski pesak koji se,
donet vetrom iz Sahare, taložio milionima godina.
Snabdevanje vodom
Dve najznačajnije akumulacije vode na Majorci su veštačka jezera na
planinskom masivu Serra de Tramuntana: Gorg Blau i Kuber. Pošto svakog leta
ostrvu preti nestašica vode, nivo vode u ovim jezerima se pomno kontroliše. No,
i kada su obimne padavine u zimskim mesecima, to nije dovoljno za izdašno snabdevanje vodom. Tokom sušnih meseci Majorka je upućena na snabdevanje vodom iz
Ebra koja se dovozi na ostrvo tankerom iz Taragone, zatim na tehničku vodu koja
se dobija recikliranjem i na vodu iz velikih bunara. Tek je 1999. godine
nedaleko od aerodroma podignuto je prvo postrojenje za desalinizaciju morske vode.
Prema legendi, postoji podzemna reka koja sa španskog kopna, ispod mora, vodi sve do južne obale Majorke; navodno je čini čista voda sa Pirineja. Ta reka,
međutim, nije do sada pronađena, niti je verovatno da zaista postoji. Izvori na
Majorci ožive samo kad na ostrvu padne kiša.
Reconquista
12.septembra 1229. godine ratna flota kralja Žaumea I Aragonskog je sa
svoja 143 broda uplovila u zaliv Santa Ponsa. Sa brodovima je na kopno prešlo
12.000 pešadinaca i 1.500 konjanika. Još istog dana je započeta borba sa
arapskom vojskom. Bila je to prava klanica, a na obema stranama je bilo
ogromnih gubitaka. Španci su izgubili neke od svojih najistaknutijih plemića.
Ipak, Žaumeova vojska je pobedila. Brzo je stigla i do Palme koja se u to vreme
zvala Medina Mayorqa. Hrišćanska
vojska je uspela da osvoji glavni grad ostrva koji je prethodno preko 3 veka
bio pod vlašću Mavara. Arapi su naime već 707. napali Majorku, a 903. osvojeno
je čitavo ostrvo koje će nadalje pripadati emirate Kordobe. Žaumeova pobeda je
okončala tu epohu. Na samom isteku 1229. slomljen je poslednji otpor Mavara. Medina Mayorqa pala je u ruke vojske
Žaumea I, El Conquistadora. Grad je opljačkan, a velika mavarska džamija je
srušena. Na njenom mestu, kralj Žaume I je postavio temelje današnje katadrale.
Spomenik u Santa Ponsi u obliku
krsta čuva sećanje na Žaumea I koji je 1229. povratio Majorku iz arapskih ruku.
Naime, on je u zalivu Santa Ponse ukotvio svoju moćnu flotu, a na mestu gde je
sada krst jedan mladi plemić je zaboo kraljevu zastavu.
Vino Mallorquin
Uzgajanje vinove loze na Majorci ima dugu tradiciju. Ali, pre stotinak godina je filoksera uništila vinograde, pa dugo nije bilo ni grožđa ni vina.
Ili barem vina vrednog pomena. Tek u poslednje vreme uspevaju proizvođači vina
da se nadovežu na stari kvalitet. Neka od najboljih majorkanskih vina potiču iz
Binisalema, mesta koje se nalazi u unutrašnjosti ostrva, kada se iz Palme krene
ka Inki. Na zapadnoj obali u mestu Bunjalbufar, što na arapskom znači: mali
vinograd na moru, pravili su belo vino od grožđa malvazija. Bilo je toliko
dobro da su ga isporučivali na dvor aragonskih kraljeva. Znatno ranije tu
malvaziju pili su rimski carevi o čemu svedoče rimske amfore na dnu mora ispred
Bunjalbufara. Na jugoistoku ostrva u području oko Felaniča i Manakora ima
pristojnih vina: šardone, kaberne sovinjon, merlot…
* šardone vinarije “Jaume Mesquida” iz Poreresa
* vino Blanc de blancs vinarije “Jose Ferrer” iz
Binisalem
Hierbas
Legenda kaže da je liker na bazi trava (hierbas) pre 6 vekova bio
eliksir koji je Ramona Ljulja vratio u život. Taj liker zelenkaste boje svugde
se na ostrvu pije nakon obeda. Postoji u suvoj i slatkastoj varijanti. Bazira
se na rakiji od anisa, a njegov karakterističan ukus potiče od mnoštva trava od
kojih je načinjen. Podjednako je popularan i gorki liker palo koji se dobija od
plodova rogača i pije se sa ledom, kao aperitiv. Veruje se da su taj liker
proizveli monasi, kao lek protiv malarije.
Ensaimadas
Toplo mirisno pecivo u vidu pužića, nacionalno pecivo Majorke – nekad
vazdušasto i samo posuto šećerom u prahu, nekad punjeno džemom ili slatkom
pavlakom i zaliveno rastopljenim šećerom. Neki smatraju da potiče od Mavara,
ali to je malo verovatno s obzirom da je pečeno na svinjskoj masti (saim) po čemu je i dobilo naziv. Testo
se pre nego što se ispeče u tradicionalnim pećima (forns) premaže mašću.
Serrano
Veoma ukusna pršuta dobijena od planinskih svinja (na šta upućuje reč serra, odn. planina) koje se hrane
žirovima. Još poznatija i skuplja je jabugo
koja se dobija od crnih svinja iz Andaluzije.
Pa amb oli
Po prepečenom seljačkom hlebu poprskanom masliinovim uljem, eventualno
natrljanim belim lukom i malo posoljenim, poređaju se kriške paradajza, sir ili
režanj pršute serrano, ranije hrana
siromašnih, a sada jedan od specijaliteta Majorke.
Allioli
Majonez (salsa mohonesa) je
dobio ime po gradu Mahon na Menorki. Ukoliko mu se doda i beli luk, na
majorkanskom dijalektu se zove allioli. Servira se uz ribu i meso, ali se maze
i na hleb.
Cafe
Za razliku od obične crne kafe - café
solo, café con leche (na majorkinu café
amb llet) servira se sa mlekom. Ponuda uključuje i druge vrste kafe: café expres (espresso), café cortado (kratka kafa sa malo mleka)
i carajillo (spreso sa konjakom).
Cappuccino
Lanac kafeterija na čitovom ostrvu, a polako se proširuju i na ostale
delove Španije i sveta. U ulici San Miguel, u pešačkoj zoni Palme Cappuccino je smešten u kneževskoj
palati Can Ques.
Can Joan de S'Aigo
Kafeterija i hram čokolade u
Palmi. Nalazi se u uskoj uličici Carrer Sanc, u starom jezgru grada, nedaleko
od Placa Major. Jedan od njenih
stalnih gostiju bio je Huan Miro.
Huan Miro
Slikar i vajar, Huan Miro živeo je u Palmi od 1956. do svoje smrti 1983.
godine. Rodio se 1893. godine u Barseloni, kao sin časovničara. Kako je
porodica njegove majke poticala iz Palme, dogodilo se da mali Miro prve crteže
nacrta kad mu je bilo 12 godina na letovanju u Majorci. Kasnije je dugi niz
godina živeo u Parizu. Miro je bio jedan od osnivača nadrealizma i
najpopularnijih umetnika svog doba. Među prvim kupcima njegovih dela bili su
Ernest Hemingvej i Pablo Pikaso. Huan Miro se 1929. oženio Majorkankom Pilar
Žunkoza. Već tridesetih godina Miro prvi put izlaže u SAD. Kad je 1936. Franko
u Španiji razbuktao građanski rat, Miro se angažovao na strani španske
republike. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. među najznačajnijim exponatima ubrojeno je, pored Pikasove slike “Gernika” i jedno Mirovo platno.To platno je
nestalo. Miro se 1940. pred nemačkom invazijom povukao iz Francuske i prvi put preselio
u Palmu. Tu je naslikao najveći deo
svojih “Konstelacija”, ciiklusa od 22 slike malog formata koje prikazuju
zodijačke znake. Smatra se da ga je inspirisala katedrala La Seu – raznobojna
svetlost koja prodire kroz vitraže njenih prozora i gregorijanski korali. Od
1942. Miro ponovo živi u Barseloni, zatim u Parizu i Njujorku, ali se 1956.
vraća na Majorku, gde provodi gotovo još četvrt veka do svoje smrti. Miroov
atelje danas pripada kulturnom centru “Fundatio Pilar y Juan Miro”, nedaleko od
Palme, gde se može razgledati Miroova umetnička zaostavština.
Fredrik Šopen i Žorž Sand
Ovo dvoje ljubavnika su proveli jednu usamljeničku zimu na Majorci. Taj
čudan boravak na ostrvu protekao je u znaku ljubavi i odbojnosti, sreće i
bolesti.
Fredrik Šopen rođen je u Varšavi 1810. godine kao sin Francuza i Poljakinje. Mladi
kompozitor i pijanista otišao je u Pariz gde je postao miljenik pariskih
salona. Nastojanja Žorž Sand da na Majorci izleči Šopena od tuberkuloze nisu
urodili plodom. Zdravlje mu se i dalje pogoršavalo. To ipak nije uticalo na
njegovo stvaralaštvo. Dok je Žorž Sand sa svojom decom obilazila ostrvo, Šopen
je komponovao. Na Majorci je nastao najveći deo njegovih preludijuma. Preludijumi
ovog Poljaka mogu se okarakterisati kao elegantni, strasni, često setni. O
njima Žorž Sand piše: “To su remek-dela. Mnoga od njih podsećaju na vizije
monarha što su se oprostili od ovog sveta i pesme koje su pojane nad njihovim
grobom. Druga su pak, mada setna, veoma nežna, treća puna tuge: očaravaju sluh,
ali paraju srce.” Dve godine pre nego što će Šopen, dočekavši samo 39-u godinu,
umreti, prekida se njegova veza sa Žorž Sand. Prekid su izazvale intrige
Solanž, ćerke Žorž Sand koja je u svojim čarkama sa majkom tražila podršku od
Šopena.
Žorž Sand (1804-1876) Pravo ime književnice je Amantina Aurora Lucija Dipen, a
udajom je postala baronesa Dideva, no taj brak nije dugo trajao. Njen otac je
bio potomak Avgusta II Snažnog, saksonskog nadvojvode i poljskog kralja, a
majka “siromašno dete Pariza” čije poreklo Žorž Sand nikada nije krila. Odrasla
je na imanju Noan, gde se još kao devojčica navikla na mušku odeću prilikom
jahanja. Extravaganta Žorž Sand je šokirala parisko društvo izgledom i
ponašanjem: nosila je muška odela, pušila cigaru i propovedala ideal individualne
slobode. Sa 18 godina se udala za Kazimira, sina barona Didevan i ubrzo rodila
sina Morisa. Njena ćerka Solanž je plod vanbračne veze. Pseudonim Žorž Sand je
nastao kada je sa svojim ljubavnikom
Žilom Sandom napisala prvu kratku priču. Time je doživela preobražaj i
postala atrakcija u književnom svetu. Pripisuju joj se ljubavne veze sa Francom
Listom, Onoreom de Balzakom i Hektorom Berliozom. Najpoznatija je, međutim,
njena dugogodišnja veza sa Frederikom Šopenom, sa kojim je neko vreme živela u
dvorcu Noan, u Francuskoj, nasleđenom od oca. Navodno je Šopena i Žorž Sand
upoznala ljubavnica Franca Lista, Mari d'Agu koja je bila prilično ljubomorna
na Žorž Sand. I mada je isprva Šopen Žorž Sand ocenio kao “neprivlačnu ženu”,
sve više ga je privlačila, da bi najzad sa njom proveo punih 8 godina. Na
početku veze Žorž Sand je nagovorila Šopena da “medeni mesec” provedu na
Majorci, pa su tako 8.novembra 1838. parobrodom “Mallorquin” stigli u Palmu. Sa
njima su bili njeno dvoje dece – ćerka Solanž i sin Moris - kao i dadilja
Amalija. Njihov dolazak na Majorku se može protumačiti brigom Žorž Sand za
Šopenovo i Morisovo zdravlje. Kako Majorka u to vreme još nije bila
osposobljena za zdravstveni turizam, pravi razlog se krije u vezi sa mladim
Kreolcem u kojoj je Žorž Sand bila pre Šopena. Malfij, mladi Kreolac je bio
Morisov kućni učitelj, a kada je primetio da ga Žorž Sand vara sa Šopenom
pokušao je da je ubije. Između njih je uleto neki poljski grof, a Žorž Sand je
uspela kočijom da pobegne kod svog prijatelja, španskog konzula. On joj je
savetovao da se skloni na neko vreme u inostranstvo kako bi izbegla Kreolčevu
osvetu i izbegla skandal. Španski konzul je predložio Majorku. Žorž Sand i
Šopen su odvojeno putovali iz Pariza, da bi se sastali tek u Perpinjanu odakle
su zajedno produžili na Majorku. Prvo su nekoliko dana proveli u Palmi kojom je
Šopen bio oduševljen. Uživao je u rajskom vazduhu i tirkiznom nebu, kao i u
pesmama Majorkanaca i njihovom sviranju gitare. Ubrzo su se preselili u
unutrašnjost ostrva na imanje “Son Vent”. Opravdanost vetra se potvrdila i
tokom zime. Vetar je uskoro počeo da prodire u sve otvore i pukotine trošne
kuće. Šopenovo zdravstveno stanje se pogoršalo i počeo je da pljuje krv.
Vlasnik se uplašio Šopenove bolesti i otkazao im. Odlučili su da pređu u
kartuzijanski manastir u Valjdemosi. Šopen je bio pun pouzdanja i pisao: “Živeću u prekrasnom manastiru, podignutom na najlepšem mestu koje se može
zamisliti”. Žorž Sand je pak zapisala u svojim sećanjima da su se njihova
očekivanja ispunila: “Kartuzijanski manastir bio je divan i sav pod bršljanom,
behar u dolini tako čaroban, vazduh na visini na kojoj smo bili tako čist, more
na horizontu tako plavo”. U Valjdemosi su našli utočište iza debelih
manastirskih zidina i smestili se u prostranim, mada spartanski uređenim
sobama. Žorž Sand se požrtvovano brinula o svojim pacijentima. Šopen je svirao
i komponovao na običnom majorkanskom klaviru, njegov plejel je stigao na
Majorku neposredno pred njihov povratak u Pariz. U Valjdemosi su nastali preludijumi,
jedna balada, jedna poloneza i jedna mazurka. O kišnim kapima te vlažne i
hladne zime i njihovom delovanju na
Šopena, Žorž Sand će kasnije napisati: “U njegovoj mašti i njegovoj muzici
postale su suze što sa neba padaju u njegovo srce.” No, Šopen je patio zbog
lošeg vremena i često je padao u depresiju. Dok je Šopen komponovao, Žorž Sand
je pisala roman “Spiridon”. Tek kasnije će tih 100 dana na Majorki ovekovečiti
u knjizi – “Un hiver a Majorque” – “Zima na Majorci”. Iako je Žorž Sand ponela
uglavnom negativne utiske, u knjizi ima i mnogo skrivenih izjava ljubavi tom
ostrvu. Izdržali su do sredine februara: 13.februara 1839. okrenuli su leđa
Majorki i parobrodom “El Mallorquin” otplovili za Barselonu. Žorž Sand je
zapisala: “Iz kartuzijanskog manastira otišla sam koliko radosna toliko i
ispunjena bolom.” U knjizi, oslanjajući se na skice koje je načinio njen tada
15-godišnji sin Moris, Žorž Sand opisuje lepote ostrva, ali i teškoće na koje
su nailazili, između ostalog u kontaktu sa stanovnicima ostrva. Dok isprva
majorkanske seljake opisuje kao “blage i
dobroćudne, miroljubive, mirne i strpljive”, nešto kasnije će napisati da
majorkanski seljak “izgovara molitve, ali je sujeveran kao divljak, i bez
oklevanja bi prožderao svoje sunarodnike kada bi to bio lokalni običaj i kada
ne bi bilo dovoljno svinja. Bez imalo griže savesti će prevariti, slagati,
zasuti nekog pogrdama, pa i opljačkati”. Da bi se spasla čast Majorkanaca, mora
se reći da ni sama Žorž Sand nije verovala u te reči.
Ramon Ljulj
Ramon Ljulj je najpoznatiji sin majorke. Rođen je 1235. godine. U Palmi
je proveo zaštićeno detinjstvo privilegovanih, da bi potom stupio na kraljev
dvor. Kao mlad čovek, Ramon je bio poznati ženskaroš. Međutim, kasnije se
zamonašio i postao filozof. Kao mladić je jurio za ženama i izazivao priličan
broj skandala. Iako ga je kralj privenčao sa jednom plemkinjom, to ga nije
sprečilo da se i dalje udvara na sve strane. Jednom prilikom je baš preterao.
Naime, jurio je za jednom udatom ženom koja je bežeći od njega uletela u crkvu,
a on za njom sve do oltara. Tu će odigrao događaj koji mu je promenio život.
Žena je otkopčala bluzu kao što je Ramon verovatno i priželjkivao, međutim
njene grudi su bile izjedene gubom, a ona je izjavila: “Moj ljubavnik je smrt”.
Upravo taj njen gest i reči su bile dovoljne da se Ramon povuče iz zemaljskog
života i postane pobožni hodočasnik. Neko vreme je živeo sam na brdu Randa i
meditirao. Bio je posvećen izučavanju hebrejskog i arapskog. Pisao je pesme i
teološke spise i objavio preko 250 knjiga u kojima je katalonski dobio rang
književnog jezika, zbog čega ga Katalonci i danas visoko uvažavaju. U mestu
Miramar je osnovao školu jezika za misionare koji se spremaju na putovanje, a
is am je pod imenom Rajmundus Lulus putovao u zemlje Severne Afrike i Bliskog
Istoka. S 80 godina je otputovao u Tunis i Alžir, gde ga je prema legendi
kamenovala grupa fanatika 1316. Međutim, prema drugoj legendi on ipak nije
stradao pošto je uz pomoć tajnog eliksira izvidao rane i posvetio se alhemiji. Još 10 ili 15 godina
nakon njegove smrti pod njegovim imenom su se pojavljivali razni alhemijski
spisi. Navodno je živeo u Milanu, kao i u Londonu, a pričalo se i da je za
engleskog kralja Edvarda III napravio toliko zlata da je ovaj kralj time
finansirao rat protiv Francuza. Priča se da je doživeo starost od 118 godina.
Ramon Ljulj je proglašen svecem. Njegov spomenik se nalazi u Palmi, nedaleko od
Park de la Mar.
Ludvig Salvador
Nadvojvoda Ludvig Salvador od Habsburga i Toskane bio je kraljevskog
porekla i blistava, excentrična ličnost. Sin velikog vojvode od Toskane rodio
se 1847. u Palati Piti u Firenci, i na listi mogućih naslednika austrougarskog
prestola bio na 3. mestu. No njega nije zanimao dvorski sjaj već se opredelio
za život “autsajdera”. Posle studija prirodnih nauka stvorio je ime kao naučnik
i istraživač i napisao mnogo knjiga sa detaljnim opisima pojedinih geografskih
celina, npr. Liparskih ostrva. Svojom jahtom na parni pogon “Nixe” obišao je u
istraživačkim putovanjima pola sveta. Legendarnim su ga učinile njegove
mnogobrojne ljubavne veze, ne samo sa ženama već i sa muškarcima. Majorkanac
Antonio Vives bio je njegov sekretar i ljubavnik. Na Majorku je “arxiduc”, kako
su ga zvali na Balearima, stigao 1967. kad mu je bilo samo 20 godina i odmah se
zaljubio u ostrvo. 3 godine kasnije je odlučio da se tu nastani i odatle plovi
u Afriku, Aziju i Ameriku. Kupio je imanja “Miramar”, “E'Estanca” i “Son
Marroig”, kao i gotovo svu zemlju na prostoru od 10km od Valjdemose i Deje na
severozapadnoj obali. Ovaj nećak austrijskog cara Franca Jozefa održavao je
posebnu vrstu prijateljstva sa caricom Elizabetom, zvanom Sisi, koja mu je bila
srodna duša i 2 puta je posetila Majorku. Ona je bila izuzetno inteligentna,
obrazovana i angažovana žena. Njen muž, Franc Jozef i njena svekrva Sofija su
smatrali da je Sisi u dubini duše antimonarhista. Kao i bavarski vojvoda Max,
njen otac, i Sisi je imala republikanske ideje. Veoma se zalagala za prava
naroda, posebno mađarskog. Njena putovanja, a sigurno i putovanje na Majorku,
bila su bekstvo od totalno konzervativnog muža i monarhističke kule od slonovače u Beču. Ludvig Salvador je
govorio 14 jezika i bio je jedan od začetnika ekološke svesti. Nije dozvoljavao
da se na njegovom imanju slomi makar i grana nekog drveta i nastojao je da
seljake upozna sa svojim shvatanjima zaštite prirode. Njegovo sedmotomno delo
“Baleari”, koje je na pariskoj Svetskoj izložbi 1899. dobilo zlatnu medalju,
predstavlja prvi detaljan opis Balearskih ostrva. “Don Ballearos”, kako su ga
zvali, finansirao je istraživanje “Zmajskih pećina” (Coves del Drac) koje je
izveo francuski spaleolog Marten, a u planinskom masivu Serra de Tramuntana
prosekao staze za jahanje koje i danas koriste planinari i ljubitelji prirode.
Zakleti neženja plave krvi zaljubio se u ćerku majorkanskog stolara, Katalinu
Omar, obrazovao je, učio stranim jezicima i upoznavao sa svetom vodeći je sa
sobom na neka od svojih putovanja. Prilikom ptovanja u Jerusalim 1905. godine,
Katalina Omar se prema zvaničnoj verziji zarazila leprom i umrla iste
godine.Kad je izbio Prvi svetski rat, car Franc Jozef je pozvao svog rođaka
natrag u Austriju, a Ludvig Salvador se povukao na porodično imanje “Brandajs”
u Češkoj gde je umro 1915. Mada njegovi posmrtni ostaci počivaju u Beču, na
Majorki se stalno nailazi na njegove tragove. Preporučuje se poseta njegovoj
palate “Son Marroig” koja se nalazi na strmom obalom između Deje i Valjdemose.
KristoforKolumbo
Otac Kristofora Kolumba bio je, navodno, gusar i švercer iz Felaniča. Sa
porodicom je morao da pobegne sa Majorke i tako je dospeo u Đenovu, gde je
mogao lakše da se sakrije. Mladi Kristofor je odrastao u Italiji, a ime Kolon
se pojavljuje kasnije, dok je boravio u Portugalu. Poznato je da nije sačuvan ni
jedan Kolumbov spis na italijanskom, a bolje je govorio katalonski nego
italijanski i kastiljanski. Inače, Majorkanski kartografi su uživali izuzetan
ugled, a mahom su bili Jevreji. Često se može čuti tvrdnja da je Kolumbo bio
španski Jevrejin koji je prešao u hrišćanstvo. I njegov brat, Bartolomeo radio
je kao kartograf, prvo u Lisabonu, a zatim je prešao u Francusku.
C'an …(C'an Pedro) = Pedrova kuća
Son …(Son Marroig) = vlasništvo porodice Marođ
Atalaza
Tako se
zovu kule osmatračnice koje su bile podignute oko celog ostrva i obrazovale svojevrstan
lanac u okviru kojeg se dimnim signalima upozoravalo na opasnost od napada
pirate. Uglavnom potiču iz 15. i 16.veka kada je Majorka bila na meti turskih i arapskih pirata. Kako su ove kule uglavnom na istaknutim mestima obale – stenovitim liticama ili
vrhovima brda, sa njih se pruža izuzetan pogled. Tako se sa Ses Animes vidi
čitava strma obala oko mesta Bunjalbufar, a iz kule Atalaya d'Alcudia,
podignute na brdu visine preko 400m, široka panorama Rta Formentor, pa čak i po
vedrom danu, i ostrvo Menorka.
Llaut
Majorkanski ribarski brodići pripadaju vrsti zvanoj leut koja se javlja
širom Sredozemlja i verovatno potiče od Feninčana. Te drvene barke plove uz
pomoć tradicionalnog trougaonog jedra, tzv. latinskog, koje se razvija sa
jarbola, a kosnik je dugačak i uveliko štrči ispred pramca. Za majorkanske
brodiće tipična je i upadljiva statva na pramcu. Otvori na palubi ovih nevelikih, ali veooma izdržljivih čamaca
zatvoreni su drvenim poklopcima. Danas većina leuta ima i dizel-motore, često i
jače. Majorkanski brodići stekli su poklonike među ljubiteljima jedrenja koji
ih sa ljubavlju restauiraju.
Modernism mallorqui
Tako se zove balearski jugendstil koji se razvio relativno kasno, tj.
1902. godine na Majorci. Presudan podsticaj dobio je od arhitekte Antonija
Gaudija. Gaudijev učenik Žoan Rubio, majorkanske arhitekte Gaspar Benazar i
Fransesk Roka, kao i “umetnik u kovanju gvožđa” Ljuis Forteza Rej prihvatili su
taj uticaj i izgradili brojne zgrade u jugendstilu u Palm ii Soljeru.Ljubitelji
majorkanskog jugendstila treba u Palmi da vide fasade zgrada L'Aquila i Can
Fortesa-Rei koje se nalaze na Placa Marques del Palmer.
Mares
Naziv svetllog kamena peščanika, tipičnog za Majorku, kojim su na mnogim
kućama oivičeni vrata i prozori. Danas se uglavnom vadi u blizini Santanjija.
Kamenolom iz kojeg se dobija dugo je bio ozloglašeno sklonište pirata i
švercera.
Siruells
Glinene lule uobličene u različite figure (konjanici, žene, bikovi…).
Pretpostavlja se da potiču iz doba Feničana i Kartaginjana. Turisti ih rado
kupuju, a sakupljao ih je i Huan Miro.
Talajoti
Kultura talajota je nastala na Majorci otprilike 2.000 godina p.n.e. Za
nju su karakteristične građevine nastale sastavljanjem kamena (tehnika zvana i
kiklopska javlja i na Sardiniji, Malt ii Korzici). Oko centralne kule, na šta
se prvenstveno naziv Talajot odnosi, razaznaju se ostaci prostorija okruglog
ili kvadratnog oblika. Na Menorki se nalaze i misteriozne taule, naime
svojevrsni stolovi sa kamenom pločom teškom više tona postavljenom na kameni
blok visine oko 5m. Tokom vekova ostaci talajota stradali su i utoliko što se
iz njih vadio kamen.
Tancas
Majorkanski naziv za kamene međe, ne više od 1m, koje se, kako se čini beskrajno nižu uz puteve, razdvajajući njive i polja i čuvajući obradivu zemlju od erozije. Međe su građene suvom tehnikom, naime uglavljivanjem kamenja nepovezanog malterom, ponegde ih prekida rešetkasta ograda od krivih maslinovih grana i karakteristične su pre svega za sliku jugoistoka ostrva. Upečatljiivije od ravničarskih su međe koje oivičavaju terasaste vrtače na strmim obroncima. Muškarci vični pravljenju međa izvornom tehnikom zovu se margers, a njihovo znanje na Majorki se i danas izuzetno ceni.
Нема коментара:
Постави коментар